Šta je tragedija – genocid u Srebrenici ili saobraćajna nesreća?

Više ljudi smo izgubili u Sićevačkoj klisuri nego u omanjem ratu koji smo imali devedesetih godina, kaže predsjednik Srbije.

Državno rukovodstvo Srbije koristi svaku priliku da falsifikuje prošlost i da istinu o ratovima i zločinima iz devedesetih godina zakopa u najdublju jamu. Nije lako srpskim državim funkcionerima, treba nekako opravdati svoju grešnu mladost i zabašuriti učešće u udruženom zločinačkom poduhvatu. Zato negatori elementarnih činjenica o užasu koji je proizveo srpski režim u nedavnoj prošlosti neprestano prevazilaze sami sebe, iznalazeći sve luđe modele poricanja i krivotvorenja, ubacujući svoju iskrivljenu verziju istorije u svaku moguću i nemoguću priliku. Valjda im nečista savest ne da mira, pa o ratovima govore i kad treba i kad ne treba.

Malo ko bi pomislio da je otvaranje autoputa Niš – Dimitrovgrad zgodna prilika da se progovori o devedesetim godinama. Međutim, predsednik Srbije je došao upravo na tu genijalnu ideju, koja se u njegovom mozgu rodila po sistemu složenih i nepovezanih asocijacija. Prilikom puštanja u saobraćaj deonice na istočnom kraku Koridora 10, od Proseka do Crvene Reke, koja zaobilazi magistralni put kroz Sićevačku klisuru, Aleksandar Vučić je održao prigodan govor o napretku, izgradnji, povezivanju država, novim investicijama, novim radnim mestima i ostanku na poslovičnim ognjištima. 

Vučićev ‘omanji rat’ devedesetih

“Sreća je mala reč da opiše ono što osećam na završetku ovog 813. kilometra samo Koridora 10 u Srbiji”, rekao je razdragani Vučić na početku svečanog govora, da bi malo kasnije, u stanju oduševljenja koje prelazi u euforiju, napravio paralelu od koje pamet staje. “Zamislite kakav je ovo inženjerski podvig i koliko će značiti za živote naših ljudi, posebno kad imate u vidu da smo više ljudi izgubili u Sićevačkoj klisuri nego u omanjem ratu koji smo imali devedesetih godina”, izgovorio je predsednik Srbije a da nije ni trepnuo.

Omanji rat? Koji omanji rat? Otkud ova jednina u predsednikovom govoru? Nemojte me držati za reč, ali gotovo sam siguran da je srpska vojska devedesetih godina vodila četiri rata, sva četiri izgubila, počinivši najstrašnija zlodela i grozote. Kojom se to računskom operacijom četiri rata pretvaraju u jedan i po kojim matematičkim pravilima? Kako uopšte izgleda taj proces u zabludelom mozgu? Jedan rat pišem, tri pamtim, ali pošto ne držim mnogo do kulture sećanja, ono što sam zapamtio zaboravim u roku od tri sekunde, a onda mi ostaje onaj jedan rat sa početka sabiranja, i to omanji.

A u tom Vučićevom “omanjem ratu” stradalo je više od 130.000 ljudi, U Bosni i Hercegovini oko 100.000, u Hrvatskoj oko 20.000, na Kosovu oko 15.000, i šezdesetak ljudi u Sloveniji. Sve je to za Vučića luk i voda, takoreći sitnica u odnosu na silne žrtve koje stradaju u saobraćajnim nesrećama. Sićevačka klisura jeste jedna od crnih tačaka na srpskim saobraćajnicama, ne zna se koliko je tačno ljudi tu poginulo od izgradnje magistralnog puta 1965. godine do danas, ali se kalkuliše brojkom od 2.500 žrtava. Kako god da se pogleda, nemoguće je sravnjivati žrtve ratova devedesetih i ljude stradale u saobraćajnim nesrećama.

Ravnodušnost prema svim žrtvama

Saobraćajne nesreće u Sićevačkoj klisuri za Vučića su veća tragedija od genocida počinjenog u Srebrenici, ubijanja zarobljenika na Ovčari, pokolja po Istočnoj Bosni, satiranja civila u opsednutom Sarajevu, pokolja na Korićanskim stijenama, spaljivanja ljudi u Višegradu, mučenja i ubijanja po konc-logorima, zakopavanja nevinih žrtava u masovne grobnice, od dva masakra na Markalama, od ubijanja tuzlanske mladosti na Kapiji… Tako izgleda viša genocidna matematika predsednika Srbije.

Doduše, Vučić verovatno nije mislio na žrtve koje su pobili jurišnici Slobodana Miloševića, već – kao svaki pravi srpski nacionalista – u žrtve računa samo postradale koji su bili srpske nacionalnosti. Čak i kad se tako pogleda, Vučićeva izjava je monstruozna, jer je u ratovima stradalo oko 35.000 Srba, a to je ipak neuporediva brojka sa brojem izginulih u Sićevačkoj klisuri. Ali, kao da je predsednika Srbije zapravo briga koliko je gde ljudi stradalo, njegova ravnodušnost jednaka je prema svim žrtvama. Kad su u pitanju nastradala ljudska bića, tu kod Vučića nema diskriminacije – svi su podjednako beznačajni.

Uopšte, sama ideja da se porede ubijeni u ratovima i stradali u saobraćajkama je sumanuta, nečovečna i somnambulna. Čak i da su podaci koje Vučić iznosi tačni, njegova izjava bi i dalje bila anticivilizacijska i sračunata na ruganje žrtvama ratova. Zamislite da predsednik neke zemlje izjavi kako je otkad je izumljeno motorno vozilo u saobraćajnim nezgodama stradalo tri puta više ljudi nego u holokaustu (što je tačan podatak). Tako nešto je potpuno nezamislivo, jer je takva vrsta relativizacije nacističkih zločina neprihvatljiva u civilizovanom delu sveta.

Pravljenje karijere na tuđoj nesreći

Ali, Vučić nema nikakvih problema sa civilizacijskim dostignućima, bar kad je etika u pitanju – njega to prosto ne zanima. On mirno pravi veze među potpuno nespojivim fenomenima. Ispada da je za Vučića i rat neka vrsta saobraćajne nesreće, nešto što se dogodilo zbog nepažnje, neopreznosti i nepoštovanja saobraćajnih propisa. Šta predsednik želi da kaže – da su Radovan Karadžić, Ratko Mladić i njihova soldateska ubijali nesrpske (a bogami i srpske) civile jer nisu vezali pojas, ili zato što im nije radilo štop svetlo?

Ako se Vučićevo poređenje sprovede do kraja, ispada da su Milošević, Karadžić, Mladić, Vojislav Šešelj, silni srpski generali, praćeni logističkom podrškom akademika i nacionalne inteligencije, posedali u tenkove i krenuli u obilazak “velike Srbije”. Tu se negde vrzmao i mlađahni Aleksandar Vučić, uvek spreman da preuzme ulogu suvozača. Taman što su izašli na otvoreni put, kad odnekud izleteše neki Bošnjaci, Hrvati, Albanci, pa čak i poneki nepoćudni Srbin, a naši tenkisti ih pregaziše, jer nisu imali vremena da zakoče na vreme. Šta ćeš, dešava se, saobraćajne nesreće su naša svakodnevica, važno je samo da je tu ipak stradalo manje ljudi nego u zloglasnoj Sićevačkoj klisuri.

Vučićeva izjava, ma koliko delovala nespretno, glupo ili sumanuto – uopšte nije slučajna, ona je deo jednog sistema mišljenja, proizvod određene vrste svesti koja već dugo vlada Srbijom. Njega i njegove političke saborce, poput Ivice Dačića i Aleksandra Vulina, stvorili su ratovi devedesetih, oni su svoje karijere napravili na tuđoj nesreći, na žrtvama, pobijenima, proteranima i opljačkanima. Ideologija velikosrpskog nacionalizma, koju je prigrlio Milošević I, zajedno sa raznim opskurnim tipovima, poput Šešelja, krenuo u razaranje susednih država i satiranje nevinih, izbacila je na površinu soj beskrupuloznih ljudi željnih uspeha, moći i karijere, koji ne prezaju ni od čega u ostvarenju svojih ciljeva, pa ni od gaženja preko leševa.

‘Tihi ponos’ i patriotska nekrofilija

Otkad su učesnici udruženog zločinačkog poduhvata ponovo zajahali Srbiju, uobičajeno negiranje zločina i odgovornosti srpskog režima eskaliralo je u glorifikaciju ratnih zločinaca, veličanje “slavne” prošlosti i radikalnu reviziju nedavne istorije. Država sistematski objavljuje knjige osuđenih generala-masovnih ubica, u kojima ovi izlažu svoju verziju rata, vladajuće stranke rado prihvataju ratne zločince u svoje redove, a ministar vojni je proglasio da je prošlo vreme stida i nastupilo vreme “tihog ponosa”.

Tog stida u većinskoj Srbiji nikad nije ni bilo, a tihi ponos na zločine i ubice je u međuvremenu postao toliko glasan da nam svima svakodnevno probija uši. U tako kreiranoj atmosferi čak ni Vučićeva izjava o “omanjem ratu koji smo imali devedesetih godina” ne zvuči čudno, jer se savršeno uklapa u paralelni svet koji s realnošću nema mnogo dodirnih tačaka.

Proglašavanje najstrašnijih zločina počinjenih u Evropi nakon Drugog svetskog rata za “omanji rat”, za nešto manje strašno od saobraćajnih nesreća – predstavlja čin apsolutnog sloma svakog morala, ljudskosti i empatije, ali i pokušaj da se minimiziraju počinjena zlodela i destrukcija velikosrpskog projekta. Pošto je i Vučić bio mali šraf u tom projektu, to je još jedan neuspešan pokušaj skidanja odgovornosti sa sebe za učestvovanje u najvećem zlu koje je ova zemlja počinila u poslednjih 70-ak godina. Za tu nečasnu rabotu unapred osuđenu na propast svako je sredstvo dobro, pa čak i nesrećni ljudi koji su izgubili živote u saobraćajkama u Sićevačkoj klisuri.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera